НАГРАЂЕН ЛИТЕРАРНИ РАД

Поводом обиљежавања ,,Дјечије недјеље“ Министарство омладине, породице и спорта и Републички педагошки завод Републике Српске, расписали су наградни литерарни конкурс за ученике основних и средњих школа на тему ,,Породица на првом мјесту“ и на тај начин изразе своје мишљење о могућностима унапређења примјене и поштовања Конвенције Уједињених нација о правима дјетета с акцентом на значају породице и породичних вриједности у одрастању дјеце. 
Милена Лазић ученица II-7 разреда наше школе, техничар друмског саобраћаја, освојила је треће мјесто у категорији ученика средњих школа.

 У петак 7. 10. 2016. године са почетком у 12 часова за награђене ученике, њихове родитеље, пријатеље и наставнике, уприличена је свечана додјела диплома и новчаних награда у згради  Владе Републике Српске. Награде и дипломе ученицима је уручила госпођа Јасмина Давидовић, министрица омладине, породице и спорта. 
Нашу Милену су у Бању Луку пратиле професорица српског језика Јелена Рељић, ментор, и педагог Школе Ведрана Малетић.

Ово је још једна од многобројних литерарних награда за наше ученике што потврђује да се савјестан и озбиљан рад увијек препозна и награди,  и што на најбољи могући начин презентује нашу школу, ученике и њихове професоре менторе.

ЧЕСТИТАМО!

Новинари

Породица на првом мјесту

Велики је благослов имати некога кога волимо и ко нас воли. Моја породица је та која ме безусловно воли и подржава у свему. Добар је осјећај саме сигурности и снаге коју ми они пружају. Волим своју породицу.Та истинска посвећеност и узајамна љубав су оно што нас одржава у животу.

Родитељска љубав је, по мени, краљица свих љубави. Док су дјеца мала, родитељи у својим рукама држе сидро којим животе своје дјеце везују за себе да би их усмјерили да постану добри и срећни људи.Често размишљам о својој, али и о другим породицама. Колико само, поред срећних, има и тужних и несрећних породица. Размишљам о дјеци која живе у таквом окружењу, о њиховој тузи и боли. Сви ми који смо ушушкани у топлом дому понекад нисмо ни свјесни колико несрећне дјеце има око нас. Ја донекле њихову бол осјећам као своју. Они нису имали ту срећу да ,попут мене, мога брата и многобројне друге дјеце, имају срећну породицу. Од наших родитеља ми усвајамо праве људске вриједности. Они су наши узори. Зато ја, баш по угледу на своје родитеље, никада нисам људе поштовала због богатства ,скупе одјеће и уопште материјалних вриједности које посједују. У мојој породици су увијек на цијени биле доброта и племенитост. Зато ја могу слободно да кажем да су мени моји родитељи душу украсили чистотом, добротом, хуманошћу и толеранцијом. Из свих тих разлога, а нарочито за љубав коју су ми несебично пружали, могу да им кажем само једно велико хвала. Породица ми је на првом мјесту. Куд год да пођем, њима се враћам. Шта год да радим, на њих мислим.

Као што је рекао Толстој у роману Ана Карењина,  „Све срећне породице су налик једна на другу, а свака нерећна породица несрећна је на свој начин.“

Моја породица је за мене светиња и зато желим да вјерујем да и остале породице личе на њу. Вољела бих да и оне несрећне превазиђу проблеме, јер за срећу никада није касно. Њу ћемо, ако чиста срца посматрамо, наћи у малим стварима.